JECAJI SRCA
Jecaji srca žene u noći
odavno ona je sama,
zamagljen pogled suzne su oči
oko nje po svuda tama.
Ne tako davno srećna je bila
volela noći je duge,
sada je tama guši i steže
umreti može od tuge.
Ljubav joj ode negde daleko
već dugo živi sama,
sećanja njena polako, lagano
prekriva starosti tama.
Slika je samo na njega seća,
prolaze sumorni dani,
žena i tuga u kući jednoj
i dalje žive sami.
Jednog će dana taj čovek doći,
kasno će biti za sve.
Žena ga više poznati neće
jer nije čovek sa slike.
Milovan Petrović
Pogovor o pesmi:
Pesmu sam napisao na osnovu istinitog događaja: Sedamdesetih godina, igrom slučaja jedan Švedski mladi bračni par biva naprasno razdvojen. Naime jedna međunarodna humanitarna organizacija angažuje mladićevu kompaniju kako bi se priključila drugim kompanijama koje su već bile u Etiopiji i koje su tragale za tako neophodnom vodom. Godine su prolazile, a mladić je premeštan sa jedne na drugu bušotinu. Vremenom mu se gubi svaki trag, a njegova kompanija se posle nekoliko godina vraća u Švedsku, naravno bez njega. Njegova mlada žena ga i nasuprot najužasnijih priča o sudbini njenog voljenog i dalje čeka. Godine prolaze, prolaze i decenije. Ženi je od voljenog ostala još samo slika, ali ga i dalje čeka. Čekajući tako završava u staračkom domu. Ona i njegova slika i takođe njena neizmerna ljubav prema voljenom čoveku koja je i dalje tera da ga čeka. Senilnost polako uzima svoj danak, ali i dalje čuva njegovu sliku i čeka ga. Jednoga dana se na vratima staračkog doma pojavljuje starac koji kod osoblja doma traži upravo nju tvrdeći da je njen muž. Osoblje dovodi staricu koja na grudima grli staru sliku. Kada joj kazaše ko je on, ona ga pogleda, zatim pogleda sliku pa ponovo pridošlicu. Zatim staru sliku još čvršće privi na grudi i tiho reče; „Ne, to nije on“ pa se lagano izgubi niz dugi hodnik.
Milovan Petrović
