DOBAR PRIJATELJ, SUNČAN DAN I MALA STAZA U PRIRODI
Sigurno vam se desilo da se nekada ujutro probudite sa osećajem teskobe u duši.
Neke napetosti, bezvoljnosti bez razloga. Imate osećaj da vam se čitav svet srušio a vi se osećate tako nemoćno.
Upravo to se pre neki dan desilo meni. Probudim se i jednostavno ne želim napustiti krevet. Želim ostati u njemu i ponovo utonuti u dubok san. Nekako baš u tom trenutku probudi se i moja lepša polovina, pa posle dužeg ćutanja i praznog gledanja u plafon, što nam inače nije bio običaj pošto jedno drugom uvek imamo još nešto da kažemo posebno posle duge noći,kao da se nismo videli godinama pa nam se toliko toga nakupilo i sad to što pre treba ispričati.
Ovoga jutra sve je bilo drugačije. Zurili smo svako u svoju zamišljenu tačku na plafonu, kao da se bojimo narušiti tu iskonsku tišinu. Činilo mi se da je prošla čitava večnost pre nego što se moja draga odvaži i pitanjem prekide tišinu:
-Da li ti je dobro? Upita me zabrinuto na šta joj ja odgovorih da je sve uredu, a zatim joj ispričah za taj osećaj teskobe koji me spopao bez razloga. Ona se na trenutak zamisli pa mi reče da je jako čudno, ali da se upravo i ona tako oseća. Ćutala je nekoliko trenutaka zagledana u svoju tačku, a onda mi predloži da skuva kafu;
-Mislim da će nas ovaj blesav osećaj uz kaficu proći.
Uskoro u sobu iz kuhinje dopre prijatan miris kafe, pa i sam ustadoh iz kreveta, i pridružih se se ženi u ispijanju toplog napitka.
Topla kafa nam ipak nije uspela oterati onaj neugodan osećaj bezvoljnosti. Vrteli smo ćutke polu prazne šolje gledajući u njih poput gatara koje u njima traže odgovore na nepostavljena pitanja. Iznenada iz tog mučnog stanja trže nas telefon koji upravo zazvoni;
- Gde ste prijatelji!? Čulo se iz telefonske slušalice.
-Šta danas imate u planu? pitao je prijatelj Rajko.
Pogledali smo se bezvoljno i dalje vrteći sad već prazne šolje svesni da jedino što bi sad želeli to je da se vratimo u krevet.
- Imam jedan dobar predlog. Čulo se s druge strane slušalice.
-Naravno ako se slažete.... Mislio sam da smo mogli zajedno otići do Line. ne znam da li znate to je prirodni rezervat i jako je lep za šetnju.
Ostali smo zatečeni predlogom, ali ipak posle kraćeg ćutanja odlučismo da prihvatimo predlog.
Dogovorismo se gde ćemo se naći pa smo se uskoro već nalazili na putu ka mestu susreta.
Sve vreme puta onaj nelagodan osećaj teskobe nas nije napuštao. Razmišljali smo zašto smo se uopšte odlučili za ovu avanturu.
Na mestu susreta nas je već čekao naš prijatelj Rajko nasmejan kao i uvek. Ukratko nam opisa rutu kojom ćemo uskoro krenuti, pa se ubrzo nađosmo na prelepoj stazi koja je krivudala kroz gustu šumu četinara.
Naš prijatelj nas je lagano uvlačio u neobavezno ćaskanje dok je sa obližnjih četinara dopirao cvrkut ptica. Povremeno su nas obasjavali zraci sunca koji su uspevali da se probiju kroz gusti četinar. Paprat pored staze se njihala na blagom povetarcu, a nešto dalje se plavili plodovi borovnice koje je u ovim šumama bilo u izobilju.. Uskoro ispred nas se ukaza ogromna poljana prepuna raznog bilja čiji su cvetovi gradili čitav spektar boja. Na samom ulasku na poljanu zastadosmo ispred jedne table kako bi pročitali o svim endemskim vrstama bilja koje se samo tu mogu naći.
Nastavili smo dalje preko poljane, dok su nam cvrčci pevali tako poznatu pesmu, pesmu iz našeg detinjstva. Pesmu razbibrige. Pesmu za koju ne treba prevod i koju svi razumeju bez obzira kojoj naciji pripadaju.
Prisećali smo se detinjstva. Pričali o raznim dogodovštinama iz tog perioda i sve dublje zalazili u rezervat.
U jednom trenutku moj pogled se srete sa pogledom moje supruge. Smejali smo se. Reči nam i nisu bile potrebne. Ona teskoba od jutros je netragom nestala. Nastavili smo dalje čavrljati o svemu i svačemu dok nas je staza vodila čas kroz šumarak čas kraj malog jezerca pa opet kroz novu poljanu.
Pred samo veče napustismo rezervat. Osećali smo umor ali nam osmeh nije silazio sa lica.
Zahvalismo se našem prijatelju Rajku na lepo provedenom danu i druženju, a zatim se kolima uputismo kući;
-" Koliko je malo čoveku potrebno za sreću."- zaključi moja mila.
-"Baš tako!"- potvrdih ja pa nastavih:" Dobar prijatelj, sunčan dan i mala staza u prirodi."
Milovan Petrović
Prirodni rezervat "LINA"
