ANA - Milovan Petrović

ANA

Ovo je priča iz osamdeset i neke
o ženi i gradu kraj jedne reke.
Poletne behu godine te
kad svi smo živeli za svoje sne.

Ana je bila ponos grada,
zanosno lepa, visoka, mlada
kud god su šetale noge njene,
tu svud je bio i deo mene.

Bilo je tu i drugih „džulova“,
previše želja, previše snova
i svi smo želeli jedno te isto
a da joj kažemo, to smeli nismo.

Šetala Ana po gradu sama
ni slutila nije šta je sa nama.
Da cela „horda“ je mladića prati,
i da joj se svaki želi dati.

Odnese reka te mlade dane,
a grad nam osta bez lepe Ane.
Sećam se toga k’o juče da beše,
putevi stranca u grad doneše.

Zaluta „dripac“ u našem gradu,
ko bi se nadao takvome jadu?
Slučaj je hteo, ili sudbina,
da sretne Anu pred nama svima.

Upita je za neku ulicu i broj;
„Dečko baš nije sasvim svoj“.
I pazi čuda, od toga dana,
Ana nam nije šetala sama.

Ode sa strancem, ostavi grad,
osta nam prekor, patnja i jad,
… i jedna tvrdnja;
„Ma… baš sam gad“.

Milovan Petrović