KOČIJE SNOVA
Kočije snova noćas me nose
daleko iz ovog grada
beli se ati u nebo dižu
gde li ću to s’ njima sada.
daleko iz ovog grada
beli se ati u nebo dižu
gde li ću to s’ njima sada.
Ispod nas reka krivuda poljem,
broji vekove, dane,
vetar mi ponosno znalački reče:
„Vltava Bedriha Smetane“.
broji vekove, dane,
vetar mi ponosno znalački reče:
„Vltava Bedriha Smetane“.
Jezdimo dalje po nebu plavom
ja i atovi moji
promiču ispod brda, planine,
baš su to prelepi snovi.
ja i atovi moji
promiču ispod brda, planine,
baš su to prelepi snovi.
Ponovo pod sobom vidim reku
po stepi kako krivuda
i čujem zvuke balalajke,
Šolohovljeva rodna je to gruda.
po stepi kako krivuda
i čujem zvuke balalajke,
Šolohovljeva rodna je to gruda.
Vidim i pisca visoko gore
sedi na književnom tronu,
zagledan dole i on se divi
svome Tihome Donu.
sedi na književnom tronu,
zagledan dole i on se divi
svome Tihome Donu.
Kočije snova po nebu plove
otkrivam predele nove,
a onda naglo, iznenada staju
jutro me u stvarnost zove.
otkrivam predele nove,
a onda naglo, iznenada staju
jutro me u stvarnost zove.
Нема коментара:
Постави коментар