PAHULJE BELE - Milovan Petrović

PAHULJE BELE

Pahulje bele plešu na vetru,
kroz prozor gledam idilu,
sivo se nebo spustilo nad nas
prosipa belu svilu.

Ta bela svila nežna i laka
lagano leluja na vetru
i svaki put u srcu mome
probudi istu setu.

Setim se svojih dečačkih dana
i starog toploga doma,
odsjaja vatre što na zidu igra
i zvuka crkvenih zvona.

Setim se majke, mirisa hleba
vranca što sanke vuče,
gladnoga vrabca što hrabro sleti
na prozor naše kuće.

I oca starog uvek se setim
kada sneg počne da pada,
najlepše vreme beše to moje
vreme dečačkih nada.

Pahulje bele padajte samo
sakrijte moju setu,
ostaće samo tragovi moji
dok lutam po belom svetu.

Milovan Petrović