NA PAPIRU NAPISANA (nostalgija) Milovan Petrović

Milovan Petrović

NA PAPIRU NAPISANA 

Ustala je majka stara
pa kroz prozor na put gleda,
drhtale su ruke stare
a tresla se kosa seda.

Sin joj davno negde ode.
Ode na put nepoznati,
čekala je dane mnoge
da joj dođe, da se vrati.

Kroz prozor se uvek prvo,
zagledala svakog jutra,
zatim tužno uzdahnula;
„Još ga nema… doće sutra.“

U čekanju eto tako
prolaze joj zadnji dani,
poslednja se nada gasi
sati su joj odbrojani.

Jednog dana na vratima
zakucala ruka jedna,
odgovora nije bilo
a vrata su otvorena.

Uđe putnik preko praga
i ugleda ženu staru,
na stolici kraj prozora
u daljinu zagledanu.

Pogleda je stranac bolje,
u stolici staro lice,
srce mu se naglo steže
od prizora, neverice.

Oči mutne otvorene
zagledane u daljinu,
kraj stolice papir neki,
to je pismo njenom sinu.

Podiže ga stranac s poda,
pa pokuša pročitati;
„Dođi kući ja te molim,
umorna je stara mati.“

Ne izdrža putnik više
niz lice mu skliznu slano,
a iz ruke ispa pismo,
delimično napisano.

Kleče stranac pred staricom
uze pismo, prekri lice,
dodirnu joj hladne ruke
i zarida, „Eh starice.“

Ridao je dugo tako,
šaputao u suzama
čini mi se da se čule,
samo reči, DRAGA MAMA.

Pismo do sad nečitano,
a poruka svima znana,
sva je ljubav majke sinu
na papiru napisana.

Milovan Petrović