SUZE NA REVERU - Milovan Petrović

SUZE NA REVERU

Sećam se i sad bolnog rastanka
k’o da je bilo juče,
kada sam mlađan s nadom i verom
u zoru pošao od kuće.

Čuvaj se sine reče mi otac
kada sam u svet kreno
majci su staroj drhtale ruke
plakalo srce je njeno.

Suznih očiju otac otvori
na kući stara vrata:
Piši nam sine iz tuđine
moli te, moli tata.

Zagrlih oca na pragu kuće
od bola ne znadoh šta ću,
jedva mu tiho kroz suze rekoh
muškarci oče ne plaču.

Srca nas više slušala nisu
suze su same lile,
ni dan mi danas nije jasno
gde su se do tada krile.

Majka nas tada zagrli oba.
Dodirnuh kosu majci,
ona uz jecaj prošapta tiho;
„Moji, moji muškarci“.

Suze su lile niz njeno lice,
neka je na mene pala,
ona mi tužnog osmeha reče:
„Sad sam ti košulju zamazala.“

Čvrsto ih rukama privih uz sebe,
nisam mogao više
nisam tad znao šta su slutile
tolike suza kiše.

Danas se svega sa bolom sećam
izgubih nadu i veru
ostaše samo majčine suze
da nosim na reveru.

Milovan Petrović