GODIŠNJI ODMOR U SRBIJI - Milovan Petrović
Približavao se dan kada ću konačno, sa svojim prilično velikim prtljagom, niskobudžetnom avio kompanijom, poleteti ka svojoj voljenoj domovini.
Ponovo sam kao nekad davno u vojsci brojao dane do početka odmora. Na kalendaru koji je upravo u te svrhe okačen na vrata spavaće sobe, svako bi jutro čim ustanem, precrtao predhodni dan i za svaki slučaj još jednom prebrojao koliko mi je dana još ostalo.
Naravno, kao i svake godine, avionsku kartu sam naručio već u februaru. Često me sam prtljag koštao više nego karta bez prtljaga, ali neka. Kako doći u familiju praznih ruku?.
Poklone bi počeo kupovati već po povratku sa predhodnog odmora, pa se toga toliko nakupi, da skoro svaki put , u zadnjem momentu moraš trčati da kupiš još jednu putnu torbu, jer ti u one koje si nosio prošle godine ne može sve stati.
Tako je bilo i te godine. Petak zadnji dan na poslu, a već sutra ujutro letim. Letim baš bukvalno letim. Svaki deo moga tela treperi od sreće. Uhvatim sebe kako pevušim, dok bezuspešno pokušavam u poslednju torbu ubaciti još nekoliko stvari. Razmišljam šta je to što bi mogao ostaviti pa možda poneti sledeći put. Na kraju kao i svaki put zaključim da ipak moram sve poneti, jer koga bi iz familije mogao uskratiti za poklon.
Pogledam na sat i zaključim da imam još pola sata vremena da trknem do prvog marketa i kupim još jedan kofer. Ostavljam sve i trčim do kola. U market stižem u poslednjem momentu. Trgovci zaleđenih osmeha me prostreliše pogledom pri tom značajno pogledaše na veliki sat iznad kasa.
"Dobro pa šta" Promrmljam sebi u bradu,"Imam još pet - deset minuta".
Trčim do ugla marketa gde se putne torbe nalaze i uzimam prvu s reda ne razmišljajući o njenoj praktičnosti.
Na kasi me kasirka i dalje prekorno gleda, dok ja bezuspešno bunaram po džepovima u potrazi za novčanikom. Pitam se samo ko izmisli tolike džepove i šta je želeo postići s tim. Verovatno da nas ovako, svaki put izludi na kasi kao mene sad.
Ipak na kraju kad već izgubih nadu da ću taj prokleti novčanik naći, na njega nabasa u jednom od desetak bespotrebnih džepova.
Kasirka je "kuvala", a ja joj ispred nosa, pobedonosno mahnuh upravo nađenim novčanikom.
Sa računom, torbom u rukama i besom u kasirkinom pogledu koji me isprati, napustinh market.
Na samim vratima prodavnice spopade me neverovatna želja da poput punokrvnog balkanca, se okrenem i onoj ljutitoj kasirki pokažem srednji prst i da se zatim izgubim u mrak koji je uveliko pao.
Olakšanje sam osetio tek sutradan kada sam na Arlandi seo u avion. Uskoro je Stockholmski arhipelag ostao za nama. Ponovo osetih ono neverovatno ushićenje koje me obuzme svaki put kad sam konačno na putu kući. Nije mi smetalo čak ni to što nisam znao šta ću s nogama. Očigledno da se ne uklapam u standarde putnika avio kompanije. Moji ekstremiteti su nešto duži, pa nikako da ih spakujem izmedju sedišta, koja kao da su zaljubljena, bukvalno su se naslanjala jedno na drugo.
Kolena mi prave rupu na sedištu ispred mene. Osećam nesnošljiv bol. Sa nevericom zagledam u sedište ispred mene verujući kako ga je putnik što sedi na njemu namerno pomerio unazad i nabio u moja kolena. Bol u kolenima je nesnosan ali ću izdržati. Put traje samo dva sata i petnaest minuta.
Pokušavam da bol u kolenima odagnam razmišljanjem o stvarima koje moram obaviti za vreme odmora. Želeo sam izvaditi nov pasoš pošto mi je stari istekao, a i inače se morao menjati jer stari, jugoslovenski više nisu važili. Konačno i mi Srbi znamo kako nam se zemlja zove, a ne da na pitanje carinika o zemlji rođenja, nesigurno blenemo u njega sve u strahu da ne pogrešimo ime zemlje svoga porekla. Tada sam često razmišljao kako nam to carinska policija namerno postavlja takva pitanja kako bi nam se potsmevala znajući da usled čestih promena imena države i nismo sigurni kako nam se ona zove.
Iz razmišljanja me trže glas stjuardese koja se obraćala putnicima;
"Upravo smo ušli u vazdušni prostor Srbije i za desetak minuta ćemo sleteti na aerodrom "Nikola Tesla" u Beogradu.
Na aerodrom "Nikola Tesla" ipak stižem u komadu.
Utrnuli ekstremiteti me ne slušaju, pa se jedva uspevam izvući između "zaljubljenih" sedišta.
Dok ispred trake za prtljag čekam svoje torbe, pokušavam razgibavanjem dovesti svoje ekstremitete u red ne obraćajući pažnju na čuđenje putnika koji su nekako u isto vreme stigli sa nekom drugom visoko budžetnom kompanijom.
Ponovo me i ovaj put spopade ista ona želja kao sinoć kad sam u marketu kupovao torbu. Poželeh i tim putnicima koji su me u čudu gledali, kao i kasirci pokazati srednji prst. Pomislih kako bi to čak i mogao s obzirom da sam sad na svojoj teritoriji.
Uskoro se sa prtljagom nađoh ispred svoje familije, koja se i ove godine uvećala za jednog novog člana. Već znam, ne moraju ni da mi kažu ko je taj momak. Sigurno je muž jedne od mojih ćerki koja je eto sasvim iznenada odlučila baš sinoć da se uda. Koja slučajnost i starija se tako isto pre dve godine udala veče pre mog dolaska. Kaže htela da me iznenadi. E ... baš me iznenadila.
Ovoga puta se nisam dao iznenaditi pa kad mi mlađa ćerka pokuša predstaviti mladića, ja je preduhitri;
"Znam tvoj muž. Upravo si se sinoć udala, jer si želela da me iznenadiš".
"Ne, ne!" Uzjoguni se ona; "On je samo vozač".
"Naravno i novi momak" Dodah osetivši neko olakšanje.
Moja mezimica stidljivo obori pogled, pa se mazno nasloni na "vozača".
Putovanje kolima od aerodroma do Šapca prođe u trenu. Ćerke su se utrkivale često prekidajući jedna drugu, koja će mi pre ispričati lokalne novosti, a ja sam u njihovoj priči iskreno uživao. Kad stigosmo kući tamo me je već čekala i ostala bliža i dalja familija. Dok sam se pozdravljao s njima primetih kako radoznalo odmeravaju prtljag. Činilo mi se kako u sebi broje kofere i taj broj porede sa prošlogodišnjim brojem.
Primetivši njihovu nestrpljivost odlučih da kofere otvorim i da im podelim poklone. Eh te sreće na njihovim licima kad svako od njih dobi svoj poklon. Vredelo je živeti za ovaj dan i videti sreću na njihovim licima.
Pošto sam podelio poklone još neko vreme smo pričali, a zatim odlučih da odem na spavanje kako bi sutra poranio i što ranije otišao u policiju da predam molbu i ostale papire za novi pasoš.
Nastavak iz romana koji je u fazi rukopisa i pod radnim naslovom "Dosije X", sledi uskoro.
Milovan Petrović
Нема коментара:
Постави коментар