SRCE OD STAKLA – Milovan Petrović
Na dar sam ti poklonio srce
ti ga vraćaš nisi ga ni takla,
kažeš da je poklon neugledan,
da je srce od običnog stakla.
ti ga vraćaš nisi ga ni takla,
kažeš da je poklon neugledan,
da je srce od običnog stakla.
Na dar sam ti poklanjao snove,
i u njima za kraljicu presto,
rekla si mi, svoje snove imaš,
da u njima nema za me mesto.
i u njima za kraljicu presto,
rekla si mi, svoje snove imaš,
da u njima nema za me mesto.
Na dar sam ti ponudio sebe,
odbila si tu ponudu moju,
nastavila sama si da živiš,
i da hraniš zlu taštinu svoju.
odbila si tu ponudu moju,
nastavila sama si da živiš,
i da hraniš zlu taštinu svoju.
Davno sam ti srce poklanjao
ti ga tada nisi ni dotakla,
tog trenutka od bola i tuge
prepuklo je srce mi od stakla.
ti ga tada nisi ni dotakla,
tog trenutka od bola i tuge
prepuklo je srce mi od stakla.
Sad kada su godine za tobom
nisi više ni gorda ni tašta,
pitaš mene za „stakleno srce“,
kasno ti je proradila mašta.
nisi više ni gorda ni tašta,
pitaš mene za „stakleno srce“,
kasno ti je proradila mašta.
Zašto pitaš sad za snove moje,
dal’ u njima još uvek je presto,
i da li možeš na prestolu tome,
zauzeti obećano mesto.
dal’ u njima još uvek je presto,
i da li možeš na prestolu tome,
zauzeti obećano mesto.
Htedoh reći da ideš što dalje,
da me nisi slučajno ni takla,
al se sa mnom tad složilo nije,
to ludo moje srce od stakla.
da me nisi slučajno ni takla,
al se sa mnom tad složilo nije,
to ludo moje srce od stakla.
Milovan Petrović ("... Darujem samo tebi")
Нема коментара:
Постави коментар