SENKA – Milovan Petrović
Slabo se svetlo po sobi širi
sveća je već pri kraju,
plamičak trepti razbija tamu
a psi u hladnoj noći laju.
Trepere zvezde, severac duva
snegom je sve zavejano,
lisica noćas svoj plen ne traži
ledom je sve okovano.
Po drumu snežnom jedna se senka
umorno, tromo vuče;
„Samo još malo, još koji korak
i eto već sam kod kuće.
Mnogo je zima i leta prošlo,
prošli su mnogi dani,
meseci, godine, mladost sa njima
još prozor svetli u tami.
Poslednjom snagom senka se kreće,
pred pragom kuće pade,
ispruži ruku, suza se sledi
umreše zadnje nade.
Sveća se ugasi u maloj kući,
sat kraj slike stade,
starac sliku dodirnu rukom;
„Tuđino eh ko te dade“.
U mračnoj sobi starica tužno,
čisto za sebe reče;
„Nešto mi govori… možda i tebi?
da on nam doći neće“.
Petrović Milovan ("... Darujem samo tebi")
Нема коментара:
Постави коментар