PRIJATELJ – Milovan Petrović
Svake noći lutam ulicama grada
oko mene svud su nasmejana lica
ja tumaram dalje oborene glave
ja i moj prijatelj žuća lutalica.
Svako veče kad se iz kuće izvučem
i u njoj ostavim tamu i prazninu
žuća me dočeka na uglu ulice
a pogled mi njegov donese toplinu.
Kad mu priđem, odmah on zavrti repom
pa pogleda dole niz ulicu dugu
„Kud ćemo večeras“? on me verno čeka,
odluku je opet prepustio drugu.
Ja krenem na sumce, pošto cilja nemam
žuća mi se vešto uz noge pribije,
neka, ne smeta mi, samo mi je teško,
on k’o i ja nikad, nikog im’o nije.
Sad prijatelj žuća svoga druga ima
iz oka mu tuga kučeća nestaje,
pa se bogme malo k’o da osilio,
nije više ćutljiv , počeo da laje.
I ja sam se kanda malo promenio
veseo se često sada kući vraćam,
jer znam da sam stek’o prijatelja pravog
čije prijateljstvo ne moram da plaćam.
Ne potraja dugo naše prijateljstvo
jedno veče mene ne sačeka žuća,
od žalosti ja se odmah kući vratih
od ulice sad mi draža posta kuća.
Lutao sam zatim nebrojene dane
zagledao mnoge šupe i avlije,
nadao se da ću negde ga videti,
„Da ga možda samo neko vezo nije“.
Jednog dana tako u malome parku
poznanik me jedan na klupi zateče,
„Ne tugujte više, k’o boga vas molim,
vašeg žuću davno šinteri odneše.“
Sad sedim u kući i nigde ne idem
prijatelja pravog ja sam ostavio,
Kažete da tražim novog međ ljudima!?
Odavno sam u njih veru izgubio.
Milovan Petrović ("... Darujem samo tebi")
Нема коментара:
Постави коментар