TUŽNI GOLUBOVI

TUŽNI GOLUBOVI 

Leteo je golub jedan,

visoko, visoko,

pa ugleda golubicu,

njeno plavo oko.

Golubica gnezdo svija

i pomoć joj treba,

pa se golub spusti dole,

pravo s plavog neba.

Donese joj svoje pero,

pa u gnezdo stavi,

golubica zaguguta;

„Anđeo si pravi“.

Sad zajedno golubovi,

brže gnezdo sviše,

gugutaše, poljubiše,

pa se odmoriše.

Iz tog malog, lepog doma,

pod rogom u štali,

uskoro se izlegoše,

golubčići mali.

Hranili ih roditelji,

učili da lete;

„Vratiće se jednog dana

kada nas se sete“.

I zaista odleteše,

golubčići mali,

ostaviše roditelje,

na gredi u štali.

Čekali ih roditelji,

ko svak svoje dete,

ali mladi golubovi,

nikad da dolete.

Jednog dana,

dva jastreba,

videše s visina,

dva mladunca,

pa rešiše,

sladiti se njima.

Razleti se perje svuda,

nasta večna tama,

zadnje reči kad kriknuše;

„Joj tata i mama!“

Čekaju ih roditelji,

na gredi u štali,

zlu sudbinu svoje dece,

još nisu saznali.

Kad vidite dva goluba,

kako tužni sede,

to čekaju svoju decu,

kući da dolete.

Milovan Petrović  (iz zbirke pesama "Sve pesme srca mog")